Станоје Станојевић: ХРИШЋАНСТВО

Василије I прима посланства Хрвата и Срба
(Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Одломак из књиге Станоја Станојевића "Историја Срба, Хрвата и Словенаца" (Библиотека "Запис", 2014)

У исто доба од прилике, када се код српских, хрватских и словеначких племена ствара преокрет у погледима на државо-правне односе, када се први пут јавља појам и свест о држави, и када се ствара прво државно уређење, почео се изводити још један, по значају и последицама исто тако важан, преокрет у животу и у погледима њиховим. У то се доба, у току IX века, почело у већим размерима ширити хришћанство у српском, хрватском и словеначком народу.
Кад су српска, хрватска и словеначка племена дошла на Балканско Полуострво, она су исповедала своју стару незнабожачку веру. У новој отаџбини међутим, та су племена заузела земље, у којима је хришћанска вера већ више стотина година постојала, дошла су у додир са становништвом, које је већ давно било прожето Христовом науком, и које је већ давно имало организовану хришћанску цркву. Стога је сасвим природно да су присталице хришћанства покушавале да мећу новим дошљацима, већ ускоро после њихова доласка, проповедају Христову веру, која је у то доба сматрана за најважније, или једино, обележје хуманости и културе. Рад у томе правцу као да је имао и неког успеха. Већ је доста рано у српским, хрватским, и особито, словеначким племенима, било појединаца, особито мећу виђенијим људима, који су оставили стару веру отаца, и прихватили нову модерну веру. Али су се ти случајеви ипак дешавали изузетно и појединачно, а маса народа држала се још дуго своје старе вере.

Алекса Ивић: О СРПСКОМ И ХРВАТСКОМ ИМЕНУ (одломак)

Одломак из књиге Алексе Ивића "О српском и хрватском имену" (Библиотека "Запис", 2013)

VII.

Међу махинацијама, којима се служила Аустро-Угарска монархија у политици, омиљено средство њено било је стварање збрке у народносним појмовима, стварање нових народних имена. Да не идемо даље, споменућу само класично дело аустријске политике, стварање рутенског народа.

Научењаци су несвесно увлачени у службу тих политичких циљева аустријских. Хрватски научењаци су, свакојако несвесно, јер су то иначе по избор честити и родољубиви синови свога народа, послужили много аустријској политици, кад су увели у обичај да у својим делима Србе приказују творевином пропаганде и да, пишући о прошлим столећима, у целој Хрватској и Славонији не налазе ни једног јединог Србина, него место Срба налазе само Влахе. Србијанци, који нису поближе познати са историографским делима хрватским, једва ће веровати ово што ћу им сада рећи. Хрвати имају на хиљаде књига и студија о прошлости Хрватске и Славоније и у свим тим историјским делима говори се о прошлости Хрвата и Влаха. Та два народа станују у тим земљама, а Срби, према тим књигама хрватским, не постоје и нису никад ни постојали у Хрватској и Славонији.

G. K. Chesterton: THE THING CALLED A NATION

Г. К. Честертон

The Thing Called a Nation.
The Spiritual Issue of the War. 

By G. K. Chesterton

Одломак из књиге "The Lay of Kossovo: Serbia's Past and Present" (Библиотека "Запис", 2013)

Five hundred years ago our Allies the Serbians went down in the great Battle of Kossovo, which was the end of their triumph and the beginning of their glory. For if the Serbian Empire was mortally wounded, the Serbian nation had a chance to prove itself immortal; since it is only in death that we can discover immortality. So awfully alive is that Christian thing called a nation that its very death is a living death. It is a living death which lasts a hundred times longer than any life of man; and of what it meant to the Serbians I know of no possible literary expression. The nearest words for it are found, I believe, in a Serbian proverb, which I fancy I have heard, and which I am sure is too good for me to have imagined: “God never made a heaven until He saw the sorrows of the Serbs.”

* * *