Растко Петровић: АФРИКА

Растко Петровић, Африка

"Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона, султана, крсташа и урођеничких династија. Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке. Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет." (Растко Петровић: Африка, 1930)

Борисав Станковић: НЕЧИСТА КРВ

Борисав Станковић,Нечиста крв

Сва битна дела Боре Станковића (Врање, 1875 - Београд, 1927) настала су у кратком периоду између 1898. и 1903. године. Све што се у њему списатељски зачело и родило потиче из тих раних година, када је приказана Коштана. Прва поглавља романа Нечиста крв излазе 1900., премијера Коштане 1901., приповедачке збирке Божји људи и Стари дани 1902., прва поглавља недовршеног романа Певци 1902., први одломци из такође недовршеног романа Газда Младен 1903. После ове младалачке експлозије инспирације и стваралачког заноса, Станковић више није започео ниједан значајнији литерарни подухват. А и од започетих ствари дорадиће само Нечисту крв (књига излази 1910); све друго остаје у фрагментима, недовршено.

(Петар Милошевић, "Млади Станковић", Studia Slavica, Vol. 52, 1-2, April 2007)

Стеван Сремац: ЗОНА ЗАМФИРОВА

Стеван Сремац
ЗОНА ЗАМФИРОВА
(Библиотека "Запис", Београд, 2015, брош, 224 стр.)

Стеван Сремац,Зона Замфирова

Сремчев роман Зона Замфирова је љубавна прича о двоје младих који су се заволели упркос друштвеним разликама. Кујунџија Мане заљубио се у Зону Замфирову, чорбаџијску ћерку. Он је добар мајстор, али сиромах, па своју љубав крије, јер је Зона из богате и угледне куће.

Станоје Станојевић: ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

Станоје Станојевић,
Историја Срба, Хрвата и
Словенаца

Станоје Станојевић
ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА
И СЛОВЕНАЦА
(Библиотека "Запис", 2014, брош, 131 стр.)

Станојевићева књига, објављена први пут 1920. године, представља сажети преглед историје јужнословенских народа - Срба, Хрвата и Словенаца - од њихове сеобе на Балканско полуострво па све до стварања заједничке државе 1918. године.

Станоје Станојевић: ХРИШЋАНСТВО

Василије I прима посланства Хрвата и Срба
(Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Одломак из књиге Станоја Станојевића "Историја Срба, Хрвата и Словенаца" (Библиотека "Запис", 2014)

У исто доба од прилике, када се код српских, хрватских и словеначких племена ствара преокрет у погледима на државо-правне односе, када се први пут јавља појам и свест о држави, и када се ствара прво државно уређење, почео се изводити још један, по значају и последицама исто тако важан, преокрет у животу и у погледима њиховим. У то се доба, у току IX века, почело у већим размерима ширити хришћанство у српском, хрватском и словеначком народу.
Кад су српска, хрватска и словеначка племена дошла на Балканско Полуострво, она су исповедала своју стару незнабожачку веру. У новој отаџбини међутим, та су племена заузела земље, у којима је хришћанска вера већ више стотина година постојала, дошла су у додир са становништвом, које је већ давно било прожето Христовом науком, и које је већ давно имало организовану хришћанску цркву. Стога је сасвим природно да су присталице хришћанства покушавале да мећу новим дошљацима, већ ускоро после њихова доласка, проповедају Христову веру, која је у то доба сматрана за најважније, или једино, обележје хуманости и културе. Рад у томе правцу као да је имао и неког успеха. Већ је доста рано у српским, хрватским, и особито, словеначким племенима, било појединаца, особито мећу виђенијим људима, који су оставили стару веру отаца, и прихватили нову модерну веру. Али су се ти случајеви ипак дешавали изузетно и појединачно, а маса народа држала се још дуго своје старе вере.

Станоје Станојевић (биографија)

Станоје Станојевић
(1874-1937)

Станоје Станојевић, српски историчар, доктор филозофије, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета, рођен је 24. августа 1874. године у Новом Саду, где се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а докторирао је 1896. одбраном тезе Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор).
Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду и ту започиње прикупљање грађе за дело Византија и Срби, од кога су изашле само две књиге. Осим тога написао је више радова из српске историје од којих су најзначајнији: Историја српског народа (1908), Историја Босне и Херцеговине (1909) и Свети Сава (1935).

Мирослав Мијановић: ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ ВИНЧЕ И МИТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ СРБА

Мирослав Мијановић,
Духовно завештање Винче и
митске традиције Срба

Мирослав Мијановић
ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ ВИНЧЕ
И МИТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ СРБА
(Библиотека "Запис", 2013, брош, 103 стр., илустровано)

Као што је физичка антропологија, пратећи процес "динаризације", доказала да смо у биолошком погледу наследници становника Лепенског Вира, Старчева и Винче, тако је и Мирослав Мијановић у својој књизи Духовно завештање Винче и митске традиције Срба указао на могућност постојања вишемиленијумског континуитета не само у сфери материјалне културе него и у области духовног живота, пре свега,  религији и митологији.