Алекса Ивић: О СРПСКОМ И ХРВАТСКОМ ИМЕНУ (одломак)

Одломак из књиге Алексе Ивића "О српском и хрватском имену" (Библиотека "Запис", 2013)

VII.

Међу махинацијама, којима се служила Аустро-Угарска монархија у политици, омиљено средство њено било је стварање збрке у народносним појмовима, стварање нових народних имена. Да не идемо даље, споменућу само класично дело аустријске политике, стварање рутенског народа.

Научењаци су несвесно увлачени у службу тих политичких циљева аустријских. Хрватски научењаци су, свакојако несвесно, јер су то иначе по избор честити и родољубиви синови свога народа, послужили много аустријској политици, кад су увели у обичај да у својим делима Србе приказују творевином пропаганде и да, пишући о прошлим столећима, у целој Хрватској и Славонији не налазе ни једног јединог Србина, него место Срба налазе само Влахе. Србијанци, који нису поближе познати са историографским делима хрватским, једва ће веровати ово што ћу им сада рећи. Хрвати имају на хиљаде књига и студија о прошлости Хрватске и Славоније и у свим тим историјским делима говори се о прошлости Хрвата и Влаха. Та два народа станују у тим земљама, а Срби, према тим књигама хрватским, не постоје и нису никад ни постојали у Хрватској и Славонији.


Хрвати се поносе својим Вјекославом Клајићем. Збиља је монументално знање и вредноћа у тога човека. Али како страшно пада вредност и озбиљност његовом научном раду, када прелистате његову Poviest Hrvata па налазите посвуда Влахе у Хрватској и Славонији, а о Србима нигде ни спомена нема. Или зар то није сасвим исто као кад би неко написао историју Славоније па налазио у прошлости њеној само Србе и Шокце, а хрватско име једноставно игнорисао? Колико сам пута молио и преклињао свог пријатеља Емила Ласовског, одличног историчара хрватског, да у својим делима не пише Власи него Срби, јер тесногрудост његова убија вредност његову као научењака, а Хрватима никакве користи не доноси. На жалост код Ласовскога нисам могао ништа да успем.

Једини частан изузетак чини од свих Хрвата проф. др. Фердо Шишић. Он се једини између хрватских историчара узвисио до објективности да признаје у cвoјим делима да Срби постоје и да су и у прошлости Хрватске и Славоније постојали. Он је први и до сада једини хрватски историчар, који је одбацио назив Влаха и наше претке зове Србима.

Тесногрудост у приказивању историјских факата, кад се говори о опредељивању нашег народа између два племенска имена, српског и хрватског, та тесногрудост пренесена је и у дневну политику. Многобројни новинари и политичари, и српски и хрватски, хоће да исправљају резултат природног опредељивања нашег народа за српско и хрватско име и да прејудицирају онима, који се још нису определили. То је велика погрешка.

Реална политика мора да се темељи на фактичном стању, за њу мора да буде одлучно осећај сваког појединца. Када се Егерсдорфер и Штросмајер осећају Хрватима, и Шпирта и Барако признају Србима, политика и журналистика имају тај oceћaj њихов да акцептирају као чињеницу. Да ли су преци оних првих узели учешћа на цетинском сабору, а преци ових других учествовали у боју на Пољу Косову, истраживање тих факата треба препустити науци. За политику та факта морају бити без вредности.