Растко Петровић: АФРИКА

Растко Петровић, Африка

"Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона, султана, крсташа и урођеничких династија. Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што представља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке. Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет." (Растко Петровић: Африка, 1930)

Борисав Станковић: НЕЧИСТА КРВ

Борисав Станковић,Нечиста крв

Сва битна дела Боре Станковића (Врање, 1875 - Београд, 1927) настала су у кратком периоду између 1898. и 1903. године. Све што се у њему списатељски зачело и родило потиче из тих раних година, када је приказана Коштана. Прва поглавља романа Нечиста крв излазе 1900., премијера Коштане 1901., приповедачке збирке Божји људи и Стари дани 1902., прва поглавља недовршеног романа Певци 1902., први одломци из такође недовршеног романа Газда Младен 1903. После ове младалачке експлозије инспирације и стваралачког заноса, Станковић више није започео ниједан значајнији литерарни подухват. А и од започетих ствари дорадиће само Нечисту крв (књига излази 1910); све друго остаје у фрагментима, недовршено.

(Петар Милошевић, "Млади Станковић", Studia Slavica, Vol. 52, 1-2, April 2007)

Стеван Сремац: ЗОНА ЗАМФИРОВА

Стеван Сремац
ЗОНА ЗАМФИРОВА
(Библиотека "Запис", Београд, 2015, брош, 224 стр.)

Стеван Сремац,Зона Замфирова

Сремчев роман Зона Замфирова је љубавна прича о двоје младих који су се заволели упркос друштвеним разликама. Кујунџија Мане заљубио се у Зону Замфирову, чорбаџијску ћерку. Он је добар мајстор, али сиромах, па своју љубав крије, јер је Зона из богате и угледне куће.

Станоје Станојевић: ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

Станоје Станојевић,
Историја Срба, Хрвата и
Словенаца

Станоје Станојевић
ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА
И СЛОВЕНАЦА
(Библиотека "Запис", 2014, брош, 131 стр.)

Станојевићева књига, објављена први пут 1920. године, представља сажети преглед историје јужнословенских народа - Срба, Хрвата и Словенаца - од њихове сеобе на Балканско полуострво па све до стварања заједничке државе 1918. године.

Станоје Станојевић: ХРИШЋАНСТВО

Василије I прима посланства Хрвата и Срба
(Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век)

Одломак из књиге Станоја Станојевића "Историја Срба, Хрвата и Словенаца" (Библиотека "Запис", 2014)

У исто доба од прилике, када се код српских, хрватских и словеначких племена ствара преокрет у погледима на државо-правне односе, када се први пут јавља појам и свест о држави, и када се ствара прво државно уређење, почео се изводити још један, по значају и последицама исто тако важан, преокрет у животу и у погледима њиховим. У то се доба, у току IX века, почело у већим размерима ширити хришћанство у српском, хрватском и словеначком народу.
Кад су српска, хрватска и словеначка племена дошла на Балканско Полуострво, она су исповедала своју стару незнабожачку веру. У новој отаџбини међутим, та су племена заузела земље, у којима је хришћанска вера већ више стотина година постојала, дошла су у додир са становништвом, које је већ давно било прожето Христовом науком, и које је већ давно имало организовану хришћанску цркву. Стога је сасвим природно да су присталице хришћанства покушавале да мећу новим дошљацима, већ ускоро после њихова доласка, проповедају Христову веру, која је у то доба сматрана за најважније, или једино, обележје хуманости и културе. Рад у томе правцу као да је имао и неког успеха. Већ је доста рано у српским, хрватским, и особито, словеначким племенима, било појединаца, особито мећу виђенијим људима, који су оставили стару веру отаца, и прихватили нову модерну веру. Али су се ти случајеви ипак дешавали изузетно и појединачно, а маса народа држала се још дуго своје старе вере.

Станоје Станојевић (биографија)

Станоје Станојевић
(1874-1937)

Станоје Станојевић, српски историчар, доктор филозофије, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета, рођен је 24. августа 1874. године у Новом Саду, где се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а докторирао је 1896. одбраном тезе Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор).
Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду и ту започиње прикупљање грађе за дело Византија и Срби, од кога су изашле само две књиге. Осим тога написао је више радова из српске историје од којих су најзначајнији: Историја српског народа (1908), Историја Босне и Херцеговине (1909) и Свети Сава (1935).

Мирослав Мијановић: ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ ВИНЧЕ И МИТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ СРБА

Мирослав Мијановић,
Духовно завештање Винче и
митске традиције Срба

Мирослав Мијановић
ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ ВИНЧЕ
И МИТСКЕ ТРАДИЦИЈЕ СРБА
(Библиотека "Запис", 2013, брош, 103 стр., илустровано)

Као што је физичка антропологија, пратећи процес "динаризације", доказала да смо у биолошком погледу наследници становника Лепенског Вира, Старчева и Винче, тако је и Мирослав Мијановић у својој књизи Духовно завештање Винче и митске традиције Срба указао на могућност постојања вишемиленијумског континуитета не само у сфери материјалне културе него и у области духовног живота, пре свега,  религији и митологији.

Др Алекса Ивић: О СРПСКОМ И ХРВАТСКОМ ИМЕНУ

Др Алекса Ивић,
О српском и хрватском имену

Др Алекса Ивић
О СРПСКОМ И ХРВАТСКОМ ИМЕНУ
(Библиотека "Запис", 2013, брош, 38 стр.)

Рад професора др Алексе Ивића из 1922. године о распрострањености српског и хрватског етнонима, са посебним освртом на различита имена која су припадници ова два народа користили током историје да би означили своју националну припадност. Последње поглавље представља Ивићев одговор на покушај појединих хрватских историчара да игноришу, а самим тиме и негирају присуство Срба у Хрватској и Славонији.

The Lay of Kossovo: Serbia's Past and Present (1389-1917)

The Lay of Kossovo:
Serbia's Past and Present
(1389-1917)

Frederick William Harvey, Charles Oman,
Sir Arthur Evans, Tihomir R. Gjorgjevitch,
Alice and Claude Askew & Gilbert Keith Chesterton

THE LAY OF KOSSOVO

SERBIA’S PAST AND PRESENT (1389-1917)

(Библиотека "Запис", 2013, брош, 58 стр., илустровано)

Током 1916. године, "у знак подршке храбрим Србима", формиран је у Лондону "Комитет за Дан Косова" (Kossovo Day Committee). Његовим радом руководили су др Елси Инглис и др Сетон Вотсон, док су међу члановима и сарадницима били историчари Сер Артур Еванс и Чарлс Оман, писац Г. К. Честертон, отац Николај Велимировић, проф. др Тихомир Р. Ђорђевић и многи други.

Брошура "The Lay of Kossovo: Serbia's Past and Present (1389-1917)" имала је за циљ да "у потпуности објасни идеју Косова - кључ за исправно разумевање не само историје него и поезије и цивилизације српског народа".

Божидар С. Николојевић: ЛЕОНАРДО ДА ВИНЧИ

Божидар С. Николајевић
- Леонардо да Винчи

Божидар С. Николојевић
ЛЕОНАРДО ДА ВИНЧИ
(Либер, Београд, 2006, 84 стр., илустровано)

"Мона Лиза сања и живи својим животом, нама загонетним, јер га не схватамо. Зато нам се и чини на први поглед туђа. А Мона Лиза је, у самој ствари, оно што и Леонардо, његов женски алтер его - Леонардо који се преобразио у жену и самога себе портретисао."
(Божидар С. Николајевић - Леонардо да Винчи, 1907.)

"Проф. др Божидар С. Николајевић, оснивач катедре за историју уметности на Београдском универзитету, аутор је прве српске монографије о Леонарду да Винчију. Ова књига, иако писана почетком ХХ века (издање Коларчеве задужбине 1907. године), на најбољи начин представља савременим читаоцима једног од највећих уметника ренесансе и открива оне детаље из Леонардовог живота који су касније непотребно мистификовани.
(Либер бр. 2, Београд, јул-август 2006.)

Алекса Ивић: О СРПСКОМ И ХРВАТСКОМ ИМЕНУ (одломак)

Одломак из књиге Алексе Ивића "О српском и хрватском имену" (Библиотека "Запис", 2013)

VII.

Међу махинацијама, којима се служила Аустро-Угарска монархија у политици, омиљено средство њено било је стварање збрке у народносним појмовима, стварање нових народних имена. Да не идемо даље, споменућу само класично дело аустријске политике, стварање рутенског народа.

Научењаци су несвесно увлачени у службу тих политичких циљева аустријских. Хрватски научењаци су, свакојако несвесно, јер су то иначе по избор честити и родољубиви синови свога народа, послужили много аустријској политици, кад су увели у обичај да у својим делима Србе приказују творевином пропаганде и да, пишући о прошлим столећима, у целој Хрватској и Славонији не налазе ни једног јединог Србина, него место Срба налазе само Влахе. Србијанци, који нису поближе познати са историографским делима хрватским, једва ће веровати ово што ћу им сада рећи. Хрвати имају на хиљаде књига и студија о прошлости Хрватске и Славоније и у свим тим историјским делима говори се о прошлости Хрвата и Влаха. Та два народа станују у тим земљама, а Срби, према тим књигама хрватским, не постоје и нису никад ни постојали у Хрватској и Славонији.

G. K. Chesterton: THE THING CALLED A NATION

Г. К. Честертон

The Thing Called a Nation.
The Spiritual Issue of the War. 

By G. K. Chesterton

Одломак из књиге "The Lay of Kossovo: Serbia's Past and Present" (Библиотека "Запис", 2013)

Five hundred years ago our Allies the Serbians went down in the great Battle of Kossovo, which was the end of their triumph and the beginning of their glory. For if the Serbian Empire was mortally wounded, the Serbian nation had a chance to prove itself immortal; since it is only in death that we can discover immortality. So awfully alive is that Christian thing called a nation that its very death is a living death. It is a living death which lasts a hundred times longer than any life of man; and of what it meant to the Serbians I know of no possible literary expression. The nearest words for it are found, I believe, in a Serbian proverb, which I fancy I have heard, and which I am sure is too good for me to have imagined: “God never made a heaven until He saw the sorrows of the Serbs.”

* * *