 |
| Василије I прима посланства Хрвата и Срба (Илустрована „Хроника“ Јована Скилице, XI век) |
У исто доба од прилике, када се код српских, хрватских и словеначких племена ствара преокрет у погледима на државо-правне односе, када се први пут јавља појам и свест о држави, и када се ствара прво државно уређење, почео се изводити још један, по значају и последицама исто тако важан, преокрет у животу и у погледима њиховим. У то се доба, у току IX века, почело у већим размерима ширити хришћанство у српском, хрватском и словеначком народу.
Кад су српска, хрватска и словеначка племена дошла на Балканско Полуострво, она су исповедала своју стару незнабожачку веру. У новој отаџбини међутим, та су племена заузела земље, у којима је хришћанска вера већ више стотина година постојала, дошла су у додир са становништвом, које је већ давно било прожето Христовом науком, и које је већ давно имало организовану хришћанску цркву. Стога је сасвим природно да су присталице хришћанства покушавале да мећу новим дошљацима, већ ускоро после њихова доласка, проповедају Христову веру, која је у то доба сматрана за најважније, или једино, обележје хуманости и културе. Рад у томе правцу као да је имао и неког успеха. Већ је доста рано у српским, хрватским, и особито, словеначким племенима, било појединаца, особито мећу виђенијим људима, који су оставили стару веру отаца, и прихватили нову модерну веру. Али су се ти случајеви ипак дешавали изузетно и појединачно, а маса народа држала се још дуго своје старе вере.
